ДРУГИ ДЕКАН АКАДЕМИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЕПИСКОП БРАНИЧЕВСКИ ДР ИГНАТИЈЕ (МИДИЋ)

Др ИГНАТИЈЕ (Мидић), епископ пожаревачко-браничевски и професор догматике и етике на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду спада у данас најистакнутије православне богослове и мислиоце млађе генерације. Његови есеји, чланци, огледи, студије, учешћа на теолошко-научним скуповима, предавања и проповеди, интервјуи у листовима, већ дуже времена привлаче посебну пажњу. Може се тврдити да је Православна Црква у њему добила једног истинског Оца и Учитеља, умног и аутентичног православног теолога чија реч и мисао имају преображавајућу моћ.
Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. г. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду 1969. г. и исту завршио 1974. године са одличним успехом. Студије теологије је наставио 1976. г. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. г. Већ тада је, у току факултетских студија, показивао изузетан богословски дар, интелектуалну храброст и радозналост, критички дух, оштроумност, смисао да антиципира права и суштинска питања — све оно што је неопходно за једног доброг богослова и научника. Ни тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са "школском" и "академском" теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност... По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. г. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете Горе, где је често одлазио за време студија, у многоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту Православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.
У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао "путевима Отаца" и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, Велики Кападокијски Оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник. Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.
Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално. "специјалистичко" знање, или као једну међу многим наукама.
У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је "Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику", коју је успешно одбранио 1987. г. на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.
После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. г. изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха. У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпосијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику "Теолошки погледи". Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним чаоописима.
Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. г. на редовном заседању Архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву, посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска Патријаршија и Грчка Црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.
Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из Браничевске епархије говоре да се са његовим доласком "догађа нешто ново". Осећају да је он "први" само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке овога епископа.
Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да "плане", али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.
Његови радови и мисао су ослобођени сувишне "цитатологије", непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не "интерпретира" друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име "научности" постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном "канибализму" и теолошком "сикретизму". Епископ Игнатије прихвата "ризик" и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не "цитира" Оце, али се зато труди да буде на "путевима Отаца", да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.
Теологија је за њега "хлеб живота". Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је "академска" и "кабинетска" теологија редуковала на "формуле" и "дефиниције", имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.
др Радован Биговић
(преузето из предговора књиге "Сећање на будућност")

Студије које ће се појавити у Зборнику:
Човек као икона и подобије Божије
Дух Свети и јединство Цркве
Есхатон као узрок постојању Цркве
Истина света и хришћанско откривење
Литургијом се гради царство Божије
О саборности Цркве
О Васкрсењу Христовом
Однос Цркве и Царства Божијег
Однос света и човека са Богом
Помирење, социјално-политичке димензије
Теолошка основа црквеног сликарства
Црква и њен идентитет
Православна духовност данас
Од Бога као више силе до Бога као Личности
Оваплоћење и Спаситељ у хришћанском учењу
Православље као лек против смрти
Од слободе као бунта до слободе као бића
Савремени свети и православна црква
Судбина, грех и слобода
О извору и суштини православног монаштва
Између морализма и национализма
Кратак осврт на теологију Св. Максима Исповедника
Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова