Трибина др Радослав Грујић

  ПОЧЕЛА СА РАДОМ ТРИБИНА АКАДЕМИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА УМЕТНОСТИ И КОНСЕРВАЦИЈУ - ДР РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ

У уторак, 28. фебруара у 19 часова, у атељеу Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију одржана је прво предавање у оквиру трибине – др Радослав Грујић.

Тема првог предавања био је живот и рад др Радослава Грујића.

Циљ ове трибине биће упознавање шире јавности првенствено са савременим достигнућима у живопису – фрескопис, иконопис, мозаик, а са друге стране, решаваће се консерваторско-рестаураторски проблеми и истицаће се све добро обновљено и сачувано у савременом добу. Поред основних тема, трибина ће се првенствено бавити теологијом иконе, православним савременим богословљем, историјом хришћанске Цркве и историјом уметности са нагласком на савремену уметност.

Предавачи на трибини су позвани да изнесу свој став у вези са темом коју излажу, а затим би требало да се после уводног предавања развије жива и корисна расправа. Дакле, трибина није предвиђена да буде пуко академско предавање, већ би требало више да личи на округли сто.

Уводно предавање, на отварању трибине, одржао је јереј мр Жељко Ђурић, који би требало да на сваком предавању буде главни модератор. Он је говорио уопште о Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију.

После уводног предавања, др Предраг Ристић говорио је о личности и животу др Радослава Грујића, са стране архитекте, истраживача и верника, а не са становишта историчара. Проф. Ристић је истакао да је он у ствари и наследник и ученик др Радослава Грујића који је 1927. године откопао је цркву светих Арханђела и и мању цркву посвећену Св. Николи, као и конаке и друге просторије прислоњене уз бедеме поред Бистрице. Проф. др Радослав Грујић земне остатке Цара Душана открио је крај Призрена у манастиру Св. Архангела и донео у Београд, одакле су из капеле Патријаршије пренете у Маркову цркву. Предавач је истакао да је проф. Радослав Грујић прикупио материјал за музејску збирку и евидентирао црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. године у Конаку књегиње Љубице, али су ратне околности све пореметиле. Крајем 1944. године, почела је Велика Кампања прогона неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове, како ће се испоставити, погромашке акције налазиле су се и такве личности којима би се трајно поносиле културе и много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа већину њих наша јавност већ одавно је заборавила, па су неки од њих данас непознати чак и нашој стручној јавности. Међу њима је био и проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима и нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској. 

 Проф. Ристић је истакао везу Барона Рајсвица са професором Грујићем. Нагласио је моменат када су заједнички спашавали свете мошти српских светитеља са територије НДХ. Заједно су кренули немачким штапским аутомобилом у Срем да изврши ту необичну операцију. У Јаску су покупили мошти св. цара Уроша, у Шишатовцу Стефана Штиљановића, а у Бешенову св. кнеза Лазара. Мошти су доиста биле оскрнављене на тај начин што су биле извађене из њихових скупоцених кивота и бачене на под у манастирским црквама. За њихов пренос у Београд барон Рајсвиц је набавио обичне мртвачке сандуке, а камионом их је превезао до железничке станице у Руми. Ту, на перону, била је постројена некаква почасна чета хрватске војске која је одала почаст српским владарима светитељима на њиховом путу у нову емиграцију. Барон Рајсвиц, у униформи немачког мајора, извршио је смотру те необичне чете, а онда су сандуци укрцани у један резервисани купе и отпремљени за Београд. У Београду, дочекала их је маса света и целокупна Недићева влада, а мошти су у свечаној литији положене пред олтаром у београдској Саборној цркви. Предавач се сетио тих момената али се јавно исповедио да није присуствовао том догађају због бунтовног духа који га је красио у младости. После успешне акције спасавања, Рајсвиц је још самоувереније посећивао Музеј, свестан да је направио једно велико, историјско дело. Жалио је дубоко и искрено да на тој уклетој НДХ територији више ништа не може да учини, а и спасавање моштију успело је јер је обављено на брзину, док се разбојници још нису честито ни снашли. Да се мало дуже чекало, све би било узалудно. Свакако би се поновила ломача са Врачара. Године 1945. удаљен је са београдског универзитета и лишен националне части. Проф. Ристић је истакао два момента из живота др Рдаослава Грујића: његов рад на Светим Архагелима код Призрена и спасавање мошти са територије НДХ уз помоћ свог предратног пријатеља барона Рајсвица.

На крају предавања се расправљало о тим детаљима које је истакао предавач.